Maja Lukšić: Samo smo mi i samo smo tu

“Već dugo sarađujem sa Mirelom Šćasni, mojom profesorkom pjevanja iz srednje škole, koja mi je i veliki prijatelj. Ona je pokrenula projekat “San o Boki”, a ja sam se pridružila, kao što sam i do sada učestvovala u svemu što je ona radila. Koliko god godina da prođe i koliko god projekata da uradimo zajedno, uvijek je to na obostrano zadovoljstvo,”  kaže primadona u mjuziklu “San o Boki”, Tivćanka Maja Lukšić.

Mjuzikl je imao premijeru u dvorani Park u Herceg Novom 26. oktobra, u susret Danu opštine Herceg Novi. Cijeli ansambl je odlično sarađivao, dodaje ova slobodna umjetnica:

“To društvo, koje imam u Herceg Novom i to zadovoljstvo da radim sa njima, to je neprevaziđeno, pa je i “San o Boki” bio takav. Mirela uvijek ima novih ideja, uvijek je nešto potakne da se sprema nešto novo, da se skuha i ponovo izbaci u javnost, a mi je pratimo. Svi smo zajedno počeli da radimo u avgustu, glumci malo ranije, jer im je ipak napornije, više teksta i svega. Inače smo svi radili zajedno. Nastanak svega toga, proces stvaranja mijenjanja, istraživanja, uživanja, je najbolji dio cijele priče.

Publika kad dođe, ona vidi gotov proizvod i to je divno, ali meni je najinteresantnije to spremanje.. Proces stvaranja je proces učenja nečeg novog i ti socijalni odnosi između ljudi, koji su u privatnom životu malo zapostavljeni, na sceni postanu najvažniji. Inače, svi smo pri telefonima, svi žurimo, a tamo, kad uđeš u salu, mračnu i visoku, sve se to negde izgubi i samo smo tu, samo smo mi.

Osjećamo se između sebe i družimo, ali ne što se mi družimo, nego svako gleda da tu svoju ulogicu donese na najbolji način i to na kraju ispadne jedna velika bliskost. Tu dođe do izražaja i svo to naše druženje mimo projekta. Odlični su bili i reditelj Petar Pejaković i pisac Peđa Ristić. Sa svima je bilo izvanredno raditi.

Ja bih rekla da ovaj projekat najviše pokazuje koliko smo mi ujedinjeni, a to je osjetila i publika. Oni su uživali i vidjeli smo pozitivne reakcije. Ta moja Džindžer nije nešto posebno ni velika ni moćna, ali ljudi vole nešto neobično, efektno, u isto vrijeme poznato iz svakodnevice, ali da se opet nadaju i nečem novom, zbog čega su došli na predstavu. Sve smo nekako objedinili da ispadne atraktivno za širu publiku, a opet i za one, koji hoće da vide da je to jedan fin mjuzikl.” Svoj lik, američku pjevačicu Džindžer opisuje ovako:

“Ona je blesava. Ona je jedna naša žena, koja nema dovoljno pažnje. Poznato je da ljudi koji dođu sa strane imaju veću pažnju i da su to već neka imena, a da naši nisu toliko cijenjeni. Ona je stoga sebe predstavila kao Amerikanku. Sve tri pjevačice su se predstavile, druge dvije kao Amerikanka i Ruskinja. dakle, Džindžer je žena koja hoće pažnju i da pokaže koliko je ona vrijedna, koliko je moćna.

Volela bih da ljudi dođu da vide, zato što smatram da će da se opuste, da se nasmiju, da se nauživaju.”

Maja se nada da će “San o Boki” igrati barem u primorskim opštinama i da bi trebalo da se nađe narednog ljeta na Purgatorijama:

“Vrlo je blisko našim ljudima, i starijima i mlađima. Uglavnom dolaze isti ljudi u pozorište, bilo bi dobro da dođe viđe mlađih ljudi. Ja sam svoju ćerku takoreći primorala da dođe sa mnom, jer sam znala da će joj se dopasti. Ona je došla sa mnom taj dan na probu i nije trepnula sve vrijeme. Posmatrala je šta mi radimo, te glumci, te režiser, pjevači, promjene. Sve joj je to bilo jako zanimljivo i kad je došla kući stalno je pjevala te pjesme.”  

Svima nam fali više smjeha, više zadovoljstva, više opuštanja, zaključuje Maja Lukšić, a nama ostaje da čekamo da “San o Boki” zaigra i u Tivtu.

Foto: Jason Gold