Mirjana Karanović: Otvaranje pred publikom je rizično, osetljivo, intenzivno i živo

Sa poznatom pozorišnom, filmskom i televizijskom glumicom , Mirjanom Karanović , razgovarali smo u  našem programu u svijetlu ovogodišnje poruke Karlosa Seldrana upućene na Svjetski dan pozorišta a koja se tiče odnosa glumaca i gledalaca .

Kako gledate na neponovljiv i jedinstveni susret koji se ostvaruje u mraku pozorišne sale izmedju dramskog umjetnika i publike i veze koja nastaje izmedju njih ?

Taj odnos je uvjek onakav koliko obe strane ulažu u njega. On je dvosmeran iako publika često misli, pogotovu ovde na Balkanu, da pošto sedi u mraku da je van onoga što se dešava na sceni i da je to prostor u kome vladaju drugačija pravila . Ali bez pristajanja publike da prihvati našu maštu na sceni i bez njenog uključivanja u taj svet koji mi donosimo na pozorišne daske , predstava zapravo ne može da funkcioniše.
To kada neko zaboravi da isključi telefon u publici dok gleda predstavu je isto toliko nepristojno kao i kada na sastanku sa partnerom , razgovaraš telefonom ili ga staviš na sto da postane ravnopravni deo tog sastanka. Publika je nama glumcima veoma bitna, nas i nema bez publike. Zato nam je važno njeno poverenje i njena spremnost da čuje ono što mi želimo da kažemo i uvek mi je draže da onaj ko ne može da iskomunicira sa nama , jedostavno ode pre nego da ostane i da se izoluje od svega .
Sve što radimo na sceni radimo zbog publike , ne da bi postali polularni jer to nije suština boravka na sceni, već da bismo razmenili emocije, situacije, podsetili ih ili inspirisali da to povežu sa svojim životima, sa onim što prepoznaju oko sebe. Najdraže mi je kada proizvedem emociju koja se prenese na gledalište, kada ih emotivno probudim ili ih uznemirim.

Možemo li da kažemo da je to neka vrsta dijaloga izmedju ove dvije strane?

Da, dijalog koji se odvija na nivou za koji mi ne znam šta je u stvari. Tek poneki susret ili impresija , da nam neki uvid u to šta je predstava proizvela u nečijoj duši i onda je zapravo taj aplauz nama jedini znak da je sve funkcionisalo . To nije izrečeni znak dat u objašnjenjima i zato je bitno da imamo reakcije , u osmehu , ćutanju , sjaju u očima. Onda znaš da je to što si rekao i što postojiš u tom trenutku na sceni , nešto i proizvelo.

Koliko je za taj dijalog i tu vezu bitno zajedničko i sinhrono proživljavanje istine koja se odvija na sceni a koja proizilazi iz najintimnijeg dijela Vaše duše ?

To je najvažnije upozorištu . Ako gledate kroz istoriju teatra to je ono što je najosnovnija veza izmedju izvodjača na sceni i publike. Sve ostalo se kroz istoriju menjalo, stilovi, način komunikacije, arhitektura pozorišnih zgrada, kostimi , tehnologija, umetnički pravci ili forma. Nekad su se nosile krinoline ili toge ali su i tada ljudi plakali, voleli ili mrzeli, imali iste emocije kao mi danas i to su sve razni oblici i forme u kojima se jedan sadržaj predstavlja. Taj sadržaj je ono što je važno . Zato mi danas još uvek igramo antičke drame Ili temu antičkih drama kroz moderne predstave. Stalno govorimo o ljudskim životima o onome što nas sve povezuje . Predstave jesu nastale na nekom području i imaju neki svoj lokalitet, ali ih može razumeti publika na svim krajevima sveta.

Je li težak taj put djelovanja vašeg umjetničkog izražavanja na subjektivnost, emotivnost, svijest gledaoca ?

To je nešto što ne možemo da kontrolišemo . Nikoga u publici ne možemo da nateramo da saoseća sa onim što se dešava na sceni, da pažljivo prati, da razume . Tako da najviše što mi možemo je da damo najviše od sebe, od svog subjekta , od onoga što je u nama , u srcu ili glavi , sa nadom da će to stići do nekoga. Mi glumci po mesec , dva , provedemo praveći i neku predstavu i kada ona treba da izađe pred publiku ja često poželim da do toga uopšte i ne dođe. Jer tada, u tu našu dotadašnju zaštićenost i neku vrstu zavere u kojoj smo nešto zajedniči gradili , sada treba da uključimo tako puno ljudi. Taj trenutak premijere onda mi dođe zastrašujući . Svako igranje nam je zato strepnja , da li će ljudi to shvatiti ili razumeti i nikad nisi siguran do kraja. To je ono što nas tera da naš posao nikad ne odradjujemo , da to nikad ne bude rutina. Bitno je da je to svakog trenutka živo na sceni, dok si tu. Zato je dobro pozorište vrlo ekskluzivna , posebna , gotovo luksuzna situacija u kojoj neki živi ljudi nekim živim ljudima prenose neke svoje vrlo lične trenutke.

Jedina vrsta umjetnosti gdje se djeluje  riječ za riječ, oko za oko, ruka za ruku , tijelo za tjelo 

Jeste. Scena je jedno vrlo magično mesto i taj živi kontakt je vrlo bitan. Mada danas postoje i druge vrste umetnosti koje su komplikovanije za praćenje . Bez reči , samo pokret i muzika , potom ova razvijena tehnologija gde se sve više okrećemo elektronskim ekranima . Ja danas sve više uživam da igram u intimnim predstavama za samo 50- tak ljudi, jer onda ulazim u nešto što je zaista zajednički doživaljaj . U većim salama uvek se brineš da li ćeš da dovoljno dobaciš do poslednjeg reda u publici.

Jedinstvenost glumaca u kreiranju umjetničkog djela je što za sredstvo izražavanje zapravo ima sebe, svoj duhovni i fizički habitus i to se onda doživljava tako istinito. Da li se zato pozorište tako voli ?

Ne vole svi pozorište i ne očekujem da bude drugačije. Ali kada se kao dete zarazite magijom scene , što je u mom slučaju reč, ta ljubav i vezanost ostaje za ceo život. Gluma i teatar je moj najbolji način da se izrazim i ja sam srećnija osoba što imam mogućnost da se bavim ovim poslom. Moj život je kvalitetniji zato što mogu da se izražavam upravo na ovaj način i tako se najbolje osećam.

Da li u stvaralačkom zanosu jednog glumca , u tom posebnom umjetničkom nadahnuću davanja sebe drugim likovima , dio Vašeg bića na neki način umire a neki novi dio se možda rađa ?

Ja nemam baš taj osećaj. Ja primećujem da, kako vreme rada na sceni prolazi, moj život postaje sve puniji i življi. Neke druge stvari umiru. Kad ja odlučim da nešto umre u meni , onda to tako i bude jer su to obično stvari kojih želim da se oslobodim , ali sve ostalo nastavlja da živi u meni. Ako sam večeras bila na sceni, to je onda u tom trenutku samo nastavak svega što sam do sada radila u životu . To je nekako moj život u slojevima , sa svim fazam koje su se menjale i nijedan od slojeva se nije izgubio.

A otkrivanje novih aspekata svog bića ?

Ja ipak imam mnogo iskustva i puno toga sam uradila i doživela, tako da to mi se to novo , to otkrovenje- ne dešava tako često. Ali razotkrivanje i otvaranje prema ljudima koji sede u mraku i gledaju te , uvek je rizičan i osetljiv trenutak. To je ono što je intezivno i živo . Uz sve slojeve koje imaš , to je ono što je uvek novo , to je ono što se dešava po prvi put, gde god da se nađeš i pred koliko god brojnom publikom da igraš. To je uvek vrsta posebnog uzbuđenja.